DIDS 2020 ima važno pitanje za vas. Razmišljate li o tome čijim očima ćete gledati, ili već gledate internet? Da li će sloboda kretanja do sada najslobodnijom teritorijom neprimetno biti ograničena aplikacijom koju koristite? Da li više privatnosti na internetu može da znači manje bezbednosti?
Navikli smo da unošenjem adrese u veb pregledač ili klikom na link zavirimo u skoro svaki ćošak globalne mreže, stignemo na skoro svaki kraj sveta, a da ne razmišljamo kuda putujemo do tražene internet lokacije. Šta će se dogoditi ako pregledač koji koristimo „odluči“ da neke veb destinacije nisu za naše oči, ili aplikacija nekog nepoznatog proizvođača obiđe bezbednosne barijere i pošalje nas na sadržaj koji može da naškodi nama, ili pak najmlađim korisnicima interneta – deci?
Kada pomislite na privatnost na internetu, na šta tačno mislite? Ne objavljujete adresu stanovanja na društvenim mrežama, povremeno obrišete istorijat pretraga iz pregledača, nadate se da se logujete na bezbednim sajtovima kada plaćate onlajn…? Nastojite da verujete da je vaša privatnost čuvana kada koristite internet i usluge omogućene internetom, a isto tako nastojite da verujete da ste bezbedni?
Kome poveravate privatnost svojih DNS upita? I šta je uopšte DNS upit? Mali broj korisnika interneta će na ovo pitanje odgovoriti bez pomoći Gugla. Korišćenjem jednog od vodećih pregledača već ste verovatno obezbedili privatnost tih upita, a drugi vodeći pregledači uskoro nameravaju da vam obezbede isto. Ipak, taj pregledač koji je obezbedio privatnost upita, pretraga, surfovanja, koji krije naš digitalni trag enkripcijom upita proglašen je za „Internet zlikovca godine“ od strane britanskog udruženja kompanija koje pružaju usluge povezivanja na internet (ISPs).
Mnoge ISP kompanije zadužene su za filtriranje sadržaja – na dobar način – saglasićemo se da blokiranje malvera, fišing sajtova, sajtova sa dečijom pornografijom itd, nije cenzura. Međutim, ako te kompanije i njihove filtere zaobiđemo pri razrešenju DNS upita, štetni sadržaji od kojih su one štitile svoje korisnike postaće dostupni bez ikakvog upozorenja.
Mnogo napora uloženo je u to da se bezbednost korišćenja interneta poveća. Uvedena su brojna rešenja – https protokol, DNSSEC, fajervoli koji koriste liste zlonamernih naziva domena, itd. Kompanije širom sveta ulažu značajna sredstva i resurse da bi zaštitile svoje poslovanje i svoje korisnike. Sada te kompanije počinju da ulažu i u zaštitu od enkripcije DNS upita, i imaju prilično ubedljiv argument zašto to rade. Brojna bezbednosna rešenja sada mogu da se zaobiđu, a dosadašnji napori da internet bude što bezbedniji mogu imati sasvim drugačiji efekat. Svi mi želimo da bezbedno i bezbrižno koristimo internet, ali da li to želi i pregledač ili aplikacija (tj. njen tvorac) drugo je pitanje.
Tu počinje naša priča o slobodi, privatnosti, bezbednosti, poverenju i DoH-u. Šta je DoH? Recimo, „najskuplja“ skraćenica koju je koristila internet zajednica prošle godine i ta skraćenica podelila je stručnjake ne u dva, već bar tri tabora. DoH je internet protokol usvojen sa najboljom namerom – da mi internet koristimo što diskretnije, da uživamo u svom pravu na privatnost. Međutim, primena tog protokola otvorila je sva gornja i brojna druga pitanja i unela nelagodu među stručnjake za bezbednost. S druge strane, samo delimično dotakla interesovanje onih kojih se najviše tiče – krajnjih korisnika interneta.
DIDS 2020 zato pita da li se struktura interneta kakav smo znali više od četrdeset godina, a koji je zasnovan na DNS servisu, nepovratno menja i da li se menja na bolje ili na gore? Da li stojimo na ivici internet anarhije, ili na putu da internet postane bolje mesto za sve?
Na DIDS 2020 govorićemo o slobodi, privatnosti, bezbednosti i poverenju korišćenja interneta. I o DoH-u.